SENZACIONALNA ISPOVIJEST: Miloševićev i Karadžićev savjetnik govori za “SB”

Zvonimir Trajković /53/ je tri godine bio Miloševićev najbliži savjetnik, radio na njegovom imidžu i bio upućen u sve njegove tajne. Nakon razočarenja u predsjednika Srbije odlazi na Pale i postaje desna ruka Radovana Karadžića, i to u periodu od 1994. do 1997. godine. Za naš list Trajković ekskluzivno otkriva na koji načine je Milošević manipulisao rukovodstvom bosanskih Srba i kakvi su bili odnosi između njega i Radovana Karadžića, kako su se oni odupirali njegovim “podvalama” i koji su zapravo bili Miloševićevi krajnji ciljevi za vrijeme agresije na Bosnu i Hercegovinu.

“Bio sam zvanično na funkciji savetnika Slobodana Miloševića od početka 1990. do kraja 1993. godine. Negde u leto 1994. postao sam nezvanični savetnik Radovana Karadžića. Naime, kada je Radovan čuo da sam napustio Miloševića, pozvao me i zamolio da dođem na Pale i pomognem mu. Osnovni cilj moje pomoći bio je da ga sačuvam i odvojim od Miloševića, zato što je Milošević smatrao da Karadžić treba bezuslovno da izvršava sva njegova naređenja i sve njegove kreacije koje su uglavnom bile katastrofalne. Milošević nije čovek koji na duži rok nešto planira, niti je sklon ozbiljnom analitičkom pristupu.

Mi smo preko Gadafija tražili od muslimana da nas saslušaju, jer su Amerikanci uvek imali jaču vezu da nas preseku. Hteli smo mirno da se dogovorimo o teritorijalnim razmenama i eventualnom preseljenju stanovništva. Ta inicijativa je bilo 1991. godine i trajala 1992. i 1993. Kutiljerov plan je Alija Izetbegović faktički prihvatio, onda su skočili ovi sa Zapada i rekli - “ne prihvataj to, dobićeš više”. Čini mi se da je cilj Zapada bio da se napravi velika Hrvatska. Parola Hrvata je zapravo bila - “drž’te lopova”. Oni su stalno vodili medijsku propagandu kako Srbi hoće da prave veliku Srbiju, a nikada nisu govorili o svojim aspiracijama i težnjama da naprave veliku Hrvatsku.

Milošević nikada na dnevnom redu nije imao da Bosnu deli, to je od njega uporno tražio Franjo Tuđman. Milošević je insistirao da čitavu Bosnu zadrži u okviru Jugoslavije. Tuđman je preko svog prvog saradnika Hrvoja Šarinića pokušao kod Miloševića da izdejstvuje podelu Bosne, koja je zapravo bila zamka za Miloševića. Mi smo tu varijantu tada u njegovom kabinetu dugo analizirali i rekli da je to čista podvala i da oko toga ne treba ulaziti ni u kakve diskusije. Jer, dok bismo mi ratovali s muslimanima, Hrvati bi dobili čiste srpske teritorije od reke Bosne pa naviše. Ono “S” koje je Tuđman nacrtao na salveti, značio je da nam ustupe malo prostora oko Banje Luke, ali ne i Banju Luku, i da naprave veliko zaleđe Hrvatskoj i Dalmaciji. U toj kombinaciji mi smo gubili celu Liku, Kordun, Baniju, celu Republiku Srpsku Krajinu, gubimo pola dela današnje Republike Srpske naročito Prijedor, Bosanski Novi i ostalo. Po toj podeli koju je predlagao Tuđman, u delu BiH koji je nudio Miloševiću živelo bi 80 odsto muslimanskog življa, a Hrvatska bi dobila 50 odsto teritorije Bosne i Hercegovine. Mi smo rekli da je to čista glupost i “navlakuša” koju ne treba ozbiljno razmatrati. Naše stanovište bilo je da zadržimo celu Bosnu i Hercegovinu, pa makar toj republici dali i specijalni status, međutim, morali smo pod pritiskom Nemačke taj plan korigovati.

Gospodin Zametica je veliki intelektualac i čovek s kojim sam ja delimično sarađivao jer mi nismo pokrivali iste oblasti. On se prevashodno bavio poslovima međunarodnih odnosa RS-a jer je odlično poznavao jezik, a i mnogo vremena proveo u Londonu radeći u Institutu za Balkan. On nama nije bio nepoznat i mi smo aktivno pratili njegov rad.

Ja sam se sve do 1997. trudio da budem što dalje od medija i bilo kakvih javnih istupanja jer sam smatrao da savetnici treba da pomažu predsedniku ali nikako ne smeju da budu i javne ličnosti.

Milošević je stalno vršio usputne i dnevne korekcije u zavisnosti od zapadnog pritiska, pritiskajući Karadžića da uradi ovo ili ono. Najprije da se povuče i preda Aerodrom, da Vojsku RS-a povuče s Igmana, da ne napada Srebrenicu, da se povuče iz Sarajeva. Međutim, Karadžić nije mogao niti je želeo da se povuče iz Sarajeva. Republika Srpska ranije nije bila država pa samim tim nije imala državnu strukturu, ona je više bila politički, nacionalni pokret. Karadžić nije imao ljude i instutucije koji su bile potrebne za funkcionisanje države. Potpuno je zavisio od Miloševića. Međutim, Karadžić bi mnogo bolje prošao, a i rat bi trajao mnogo kraće, da nije bio primoran da sluša Miloševića. To vam tvrdim.

Jedno je ako se na sarajevskom ratištu pojavi 15 hiljada Srba, a nikada nije bilo toliko, a drugo je ako se pojavi sto pedeset hiljada vojnika. Srbija je mogla da pošalje toliko vojnika bez problema. U takvim situacijama upotrebljava se takozvana impresivna sila da bi vi odmah položili oružje. I muslimani bi u tom slučaju rekli - predajemo se. To je humano. Posle ćemo da sednemo i razgovaramo, ali u tom slučaju žrtve su male. To je bio moj predlog koji je Milošević prokomentarisao rečima ”Ti nudiš siledžijske metode, to ne može.”

Milošević se ustvari stalno igrao rata. Hteo je sa malim brojem vojske da reši problem. Govorili smo mu: “Pa ne možeš, čoveče, tako”. Nije slušao. Rat je nešto najstrašnije i treba ga na svaki način izbeći, a ako ne možeš da ga izbegneš, onda iskoristi sve potencijale da rat traje što kraće. On je bio na takve političke poteze nespreman. On jeste inteligentan i vispren, ali nije imao političku hrabrost koja je bila neophodna da se takva odluka donese. U takvim situacijama savetovali smo mu da donese političku odluku da u Srbiji podigne trista hiljada ljudi i kaže im – hoću za nedelju dana da tu situaciju u BiH razrešite.

Govorili smo mu da on ima pravo da zauzme Sarajevo, ali da nema pravo da ga tri godine kljuca i mrcvari. Ili ga ostavi, ili ga zauzmi energičnom i snažnom akcijom.

Vi možda ne znate da je Milošević dao nalog Mladiću da se vojska povuče oko Sarajeva, s namerom da Karadžiću priredi da vojno izgubi Sarajevo kako ga on ne bi izgubio u Daytonu na stolu. I to samo da ga ne bi Srbi optužili da je izdao narod. Tada je u Hadžićima bilo sto dvadeset poginulih u jednom danu, jer su viši oficiri i deo vojske napustili položaje dok niže niko nije mogao oterati.

Karadžić i Milošević se zaista nisu slagali. Karadžić je Miloševića posmatrao kao psihijatrijski slučaj. Valjda mu je profesija isplivala na površinu. Međutim, njegov opstanak zavisio je od Miloševića. Zbog toga on nije smeo da dublje ulazi u neke ozbiljnije svađe. Jednostavno, nije mu smeo da kaže NE. Često je prihvatao Miloševićeve predloge, ali bi posle Skupština RS sve to odbacivala.

Milošević je stalno varao. Njegova prva prevara bila je 1992. godine kada je formirana Jugoslavija. Zamisao je bila da se naša Jugoslavija konstituiše od teritorija koje nisu želele da se otcepe, znači da tu uđu i provizorne teritorije RS i RSK. Prema tome, Milošević ih je obmanuo tako što je formirao Jugoslaviju od Srbije i Crne Gore, a prekodrinske Srbe ostavio da vise. Oni su se tada našli u vakuumu i nisi znali šta dalje. Karadžić nije imao nameru da pravi državu. Znao je da za pravljenje države nema elemenata. Smatrao je da će teritorije RS ostati u sastavu Jugoslavije. Karadžić nije imao značajne službe kao što su obaveštajna i kontraobaveštajna, oslonjao se na službe i državnu strukturu Srbije, koje su mu redovno podvaljivale.

Mnogi misle da je Vojskom RS komandovao Karadžić. To nije bilo moguće jer su nju uglavnom činili generali JNA. Karadžić je bio samo politički lider, ali ne i državnik koji je imao presudnu ulogu nad armijom.

Karadžić je delovao autoritativno, ali nikada nije želeo da nameće svoje mišljenje. Radilo se uglavnom kolektivno i sve navedene ličnosti su zajedno donosile značajne odluke po RS. Naravno, Koljević i Plavšićka kao članovi Predsedništva RS-a imali su drugačija zaduženja od Krajišnika koji je bio predsednik Skupštine RS-a.

Ne, ništa nije išlo po njegov planu, jer on nije imao plan. On je samo gasio dnevne požare. Kazao bi šefu bezbednosti Stanišiću- “Idi, bre, Jovice, vidi šta su to tamo zabrljali”. Nije postojao nikakav veliki plan. Karadžić je imao plan. Njegov plan je bio da se napravi RS u nekim ekonomski i komunikacijski logičnim granicama i da se ona veže za Jugoslaviju. To je bio jedini spasonosni plan. Čak ni Zapad nije bio protiv toga, ali kad su videli da se ova dvojica svađaju, i oni su se okrenuli. Karadžić je napravio kardinalnu grešku kada je zarobljene francuske vojnike ustupio Stanišiću, odnosno Miloševiću da ih on preda Francuskoj. Tada je Karadžić, praktično, prestao da bude pregovarača sa Zapadom. To je bila njegova stravična greška jer je posle toga on za Zapad prestao da postoji.

I ja sam jedan od učesnika tih razgovora iz 1991. ali tvrdim da je to bila inicijativa Tuđmana, koja je kod nas ocenjena kao neprihvatljiva jer smo mi imali već neke jasne naznake o namerama stvaranja velike Hrvatske i nikakva podela Bosne nam nije odgovarala. Za tu Miloševićevu izjavu nisam čuo, ali ako je ona izgovorena 1995., to je vrlo moguće. Od 1991. godine do 1995. mnogo toga se promenilo. Tuđman je već imao polovinu Bosne... Milošević je bio spreman na razne ustupke ali baš tolike, to bi i za njega bilo previše.

U svim jedinicama vi imate nekoliko ludaka koji će da naprave ludosti. Za vreme operacije Srebrenica ja sam pored Karadžića sedeo u njegovom kabinetu pet dana. Operacija je zamišljena da se izvede u obliku potkovice, odnosno, da se preko brda deo muslimanske armije povuče do Tuzle. Plan “potkovica” je napravljen da bi bilo što manje sukoba. Smatralo se da, ako potpuno zatvorimo Srebrenicu, to vam je kao kad mačku strpate u džak i ona će da vas grebe, znači došlo bi do borbi. Srbi su imali problema sa gubicima i ovakav plan je omogućavao da ti gubici budu izbegnuti. Nijedna naredba nije bila da neko sme da ubije civile. Mi ovde smatramo da cifra sa kojim muslimanske vlasti barataju o nestalima i poginulima u Srebrenici nije tačna. Ja koji sam bio u kreativnom timu znam bolje nego, recimo, Nataša Kandić koja sve vreme sedi u beogradskoj kancelariji. Uopšte ne sporim da neko mora da bude vešan zbog zločina koji su počinjeni, ali da to bude poimenice. U svakoj situaciji jedna budala može da napravi veliki haos, ali tvrdim da nije toliko ljudi ubijeno koliko se tvrdi.

Milošević nije imao precizan plan da bi Aliji bilo šta alternativno nudio ili mogao da ponudi. Po mom mišljenju, Alija je pravio osnovnu grešku što se nije dogovarao s Karadžićem jer s Miloševićem on nije imao šta da se dogovara. Za Miloševića bi svaki dogovor na relaciji Karadžić-Alija bio odličan samo da se sukobi zaustave i da njegovu fotelju ne ugrožavaju. Sjetite se kako je on podržao dogovor Zulfikarpašića i Karadžića. Međutim, Alija je tražio sagovornike svuda, ali najmanje u komšiluku gde je prvo trebalo razgovarati. Na takve poteze su ga često podlo i pogrešno nagovarali Zapad i Amerikanci obećavajući mu nešto u čemu nikada nisu ozbiljno nameravali da mu pomognu. Mislim da Alija u početku nije shvatio kompletnu zaveru, ali kasnije se iz tog zagrljaja muslimansko-hrvatske federacije nije mogao otrgnuti.

Njena je ideja bila da su Srbi u Bosni i Srbi u Krajini problem Bosne i problem Hrvatske. Ta žena je smatrala da granice nisu potrebne. ”Ali muž mi živi na planeti sile gde vladaju jaki, snažni i odlučni ljudi te će pod takvim uslovima u kojim naša planeta živi biti neophodan rat.” Imala je jedno potpuno nakaradno shvatanje države i organizacije države. Ja sam imao s njom žestok konflikt jer je ona insistirala da mi ne treba da branimo Republiku Srpsku Krajinu. Ona je imala veliki uticaj na Slobodana i da se on mogao osloboditi tog pritiska, mnogo bi bolje prošao. Dobar deo zasluga što je on danas u Haagu pripada njoj.

Međutim, Milošević će uskoro početi da iznosi jake dokaze gde će se videti šta je ko radio na Balakanu i kako je razbijana Jugoslavija. Jer, mi smo taj nemački plan o razbijanju Jugoslavije imali još 1990. godine. Klaus Kinkel je tada bio šef nemačke obaveštajne službe BND, od njega smo to dobili. Postojao je tačan plan šta i kako treba uraditi. Najveći deo tog plana je ostvaren.

Početkom 1991. godine tadašnji šef KOS-a Aleksandar Vasiljević uputio je u kabinet predsednika Srbije Miloševića jednu veoma detaljnu i izvanrednu analizu stanja u Bosni i Hercegovini, u kojoj vojska ukazuje na mogućnost izbijanja sukoba u toj republici. Ja sam zamolio Acu da i meni pošalje jedan primerak tog dokumenta u kojem je napravljen presek organizovanja muslimana u Bosni. Po tadašnjim informacijama, oko 55 hiljada muslimana organizovano je u neke formacije i jedinice koje nisu bile advekatno naoružane, ali je postojala jedna potpuna vojna struktura koja je bila ilegalna, dok su navodno funkcionisali zvanični organi BiH. Taj dokument se vodio pod “strogo povjerljivo”. To je nama dato kako bismo sprečili budući sukob. Milošević nije bio čovek koji će bilo šta da uradi unapred, pa čak ni tri dana unapred. Mi smo tada mogli jednom odlučnom vojno-političkom akcijom da sprečimo mnogo toga. Milošević nije preduzeo ništa. S druge strane, imali smo Srbe koji su bili partijski organizovani i tvrdili - “nas će JNA da brani”. To je jedno nezrelo posmatranje situacije 1991. godine i dovelo je do izbijanja sukoba.

Ne, tada se Predsedništvo Jugoslavije već raspadalo, odnosno prestalo da funkcioniše zbog podela u njemu samom. Osim toga, ja sam od njega tražio takvu jednu studiju jer sam smatrao da će te vojne analize biti dovoljne da se Milošević trgne i nešto konkretno preduzme. Ja sam po struci elektroinženjer i svoje analize radim više matematičkim metodama i potpuno realno. Trebala nam je jasna procena stvarnog stanja kako bi se u BiH predupredili negativni tokovi koji su već viđeni u Hrvatskoj.

Karadžić me je često zvao, a najčešće kada je trebalo da razmislimo šta da uradimo. Ja sam bio kreativac koji je trebao da osmisli kako da se izvučemo iz ćorsokaka. On nije sam odlučivao, kompletno rukovodstvo je učestvovalo u važnim odlukama. On se trudio da ubedi sagovornike u ispravnost svoje ideje, trošio je sate da nekog ubedi da je to što on misli pametno, za razliku od Miloševića, koji nikoga nije ni slušao, ni ubeđivao. To su, ustvari, dva potpuno različita čoveka. Karadžić voli žene, voli da kocka, jednostavno, to je čovek koji voli život.

On se nikada neće predati Hagu. Ako ga ne uhapse u narednih godinu dana, neće ga više ni hapsiti, jer će cela konstrukcija zvana Haški sud početi polako da se raspada. Milošević je pristao na osnivanje Haškog suda da bi Karadžića eliminisao sa scene, jer Karadžićev ugled među Srbima je tako brzo rastao da je Milošević shvatio da bi mu on mogao da bude veliki protivnik na planu svesrpskog lidera. Iskopao je jamu za Karadžića u koju će nekoliko godina kasnije sam upasti.

Aktivno sam učestvovao u smenjivanju Miloševića. Imao sam skoro sedamdeset TV nastupa u kojima sam objašnjavao da Milošević mora da se povuče. U noći između 4. i 5. oktobra na radio “Indeksu”, koji je bio jedini slobodni radio, objašnjavao sam građanima kako da se ponašaju. Šešelj me je zbog toga prozvao američkim špijunom.

Napravio sam veliku grešku kada sam osmislio slogan - “Srbija se uspraviti mora”. Pri tome sam mislio da se uspravimo ekonomski, a ne nacionalno. Otkada je Milošević to izgovorio u Smederevu, ta parola postala je nacionalistički slogan. Koja naravno uopšte nije tako zamišljena. Međutim, on nije hteo da je napusti jer mu je odgovarala za lični uspon. Milošević je pao na tom srpskom pitanju jer je on najgori predsednik u bližoj srpskoj istoriji. Niko nije izgubio toliko ratova i toliko etnički srpske teritorije kao on.

Karadžiću je Alija Izetbegović, preko svojih izaslanika, u hiljadu varijanti nudio čitav tuzlanski region u zamenu za kompletno područje Sarajeva. Karadžić je to odbio jer nije ni sanjao da će Milošević tako olako pokloniti Sarajevo. Smatrao je da će periferni delovi Sarajeva i industrijska zona pripasti Srbima, a centralno gradsko jezgro dobiti muslimani. U Sarajevu je bilo 60 hiljada radnih mesta i to je njemu bilo jako značajno. Ja sam Karadžiću rekao to ne smeš da daš jer ako to daš šta će narod da ti radi, da hvata muve možda.

To je bilo početkom 1996. godine, kada je Milošević odbio da pošalje 300 kamiona iz Beograda koji su trebali da pomognu iseljavanje Srbi iz Sarajeva. Milošević je Zapadu pri potpisivanju Dejtonskog sporazuma dao usmeno obećanje da fabrike u Sarajevu niko neće dirati. Bojao se da ti kamioni ne posluže baš u te svrhe. Međutim, ja sam savetovao Karadžića da se jedan “Orao” ili “Pretis” i druge fabrike moraju izmestiti u RS jer taj narod mora od nečega da živi. Dakle, mi smo tada prije svega mislili na narod. Zbog toga smo našli trista privatnih kamiona iz Srbije i dovezli ih u Sarajevo.